Zločin kakav Srbija ne pamti: Monstrum silovao i ubio malu Ivanu (6), jezivi detalji lede krv u žilama

oslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. u Somboru, kada je streljan Johan Drozdek, osuđenik na smrt, kom je 1988. godine izrečena presuda zbog silovanja i ubistva šestogodišnje Ivane Salijević.

Tragedija kakvu ovo mesto, nadomak vojvođanskih Odžaka, do tad nije doživelo dogodila se kada je Drozdek iz osvete devojčicu odvezao na biciklu njenog oca do seoskog groblja, gde ju je prvo ubio, a potom silovao.

Po dolasku u ovo mestašce, nastanio se u obli­žnjoj ku­ći po­koj­nog stri­ca Džemaila Salijevića, Ivaninog oca, a u kuću ga je pri­mi­la Sa­li­je­vi­će­va stri­na, ko­ja je ne­ka­da bi­la uda­ta za Dro­zde­ko­vog oca. Jo­ha­na je pri­hva­tio i Džemail, ku­po­vao mu ci­ga­re­te i dru­žio se s njim i, sve do kobnog događaja, ni­su ima­li ve­ći su­kob.Prema rečima Džemaila Salijevića, njihova “svađa” započela je kad mu je Johan tražio da mu Džemail pokloni svoj bicikl. Pošto je Džemail to odbio, ovaj mu je zapretio da će ga “zapamtiti”.

Kada je uveče video da Ivana nije došla na večeru, Dže­ma­il je po­čeo da je do­zi­va. Tek ka­da su kom­ši­je ka­za­le da su vi­de­le ka­ko Dro­zdek od­vo­zi de­voj­či­cu pre­ma gro­blju, Dže­ma­i­l je kom­šij­skim te­le­fo­nom po­zvao po­li­ci­ju i kre­nuo sa me­šta­ni­ma u po­tra­gu.

Nedugo zatim, na­i­šli su na bicikl u šumarku nadomak groblja, a potom i na stra­vi­čan pri­zor: be­ži­vot­no te­lo de­voj­či­ce le­ža­lo je na tra­vi.

Potera za njim trajala je celu noć, a rano ujutru, ubica se sam predao policiji, a nijednog trenutka ni­je po­ri­cao zlo­čin. Go­vo­reći o motivu, naveo je da se ja­ko na­lju­tio što mu “Dže­mo” ni­je dao bi­cikl, i da u be­su ni­je znao šta ra­di. Ispričao je da ga je “ner­vi­ra­la ma­la ka­da je, po­če­la da pla­če i sve gla­sni­je mo­li da je vra­ti ku­ći”.

“Ka­jem se, ni­je tre­ba­lo da je ubi­jem”, re­kao je su­di­ji.

Ote­ža­va­ju­ća okol­nost bio je i na­laz ne­u­rop­si­hi­ja­tra da je Dro­ze­dek u tre­nut­ku zlo­či­na bio ura­čun­ljiv, te da ni­je men­tal­no po­re­me­će­na lič­nost. Na iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne Drezdek je čekao četiri godine. Žalio se na presudu, tražeći pomilovanje, ali su sve žalbe bile odbijene.

De­lo­vao je sta­lo­že­no i ka­da je u zo­ru do­ve­den pred stre­ljač­ki stroj. Kažu da je, ne odajući da je uplašen i bez reči, od­sut­no gle­dao u pu­šča­ne ce­vi osmorice policajaca, pre nego što su njihove puške opalile.