Među starim i pomalo zaboravljenim zanatima je i papudžijski zanat. Iz papudžijske radnje Vladislava Kuntića, poslednjeg somborskog papudžije izlaze unikatni modeli cipela, papuča i čizama ručne izrade.
Bunjevačke i šokačke papuče i bunjevačke čizme vrhunskog kvaliteta su unikatna obuća koja se može naći samo u zanatskoj radnji jedinog somborskog papudžije, Vladislava Kuntića. U obućarstvu je skoro tri decenije, a kao majstor papudžija radi šest godina.
Priseća se svojih početaka u izradi ovih specifičnih vrsta obuće:
“Po nagovoru prijatelja iz folklornih društava da im napravim čizme ili papuče za pojedine scenske nastupe, rekoh zašto ne bih pokušao? I tako sam počeo”, kaže on.
U izradi bunjevačkih i šokačkih papuča koristi zlatnim ili srebnim koncem vezeni pliš, kožni đon, drvene pete i puno sati ručnog rada.
“Nekad se to radilo čirizom, prošivali su se kompletno đonovi koncem i iglama, prokivalo se drvenim ekserima… Ta vremena su prošla. Može se i na taj način raditi, ali mukotrpan je rad i nema ko da plati takav rad”, objašnjava Kuntić.
Specifičnost ovih papučica je i ta što su kalupi za njih jednaki i ne prepoznaju levu i desnu papuču, što je za opravdanje nekada, pa i danas, imalo upravo visoku cenu materijala i izrade, te potrebu da se papuče što duže nose.
“Da bi se sačuvala dugovečnost papuča, nekada su stari, uveče kad bi legli, pored kreveta samo zamenili papuče. Sutra dan bi nosili na levoj nozi ono što je bilo juče na desnoj i obrnuto. I tako bi produžili vek obuće”, priča somborski papudžija.
Čizme se rade po meri kupca uz korekciju u odnosu na standardne šablone. Puno ručnog rada u izradi, samo je u pojedinim fazama obrade i šivenja, dopunjeno radom na mašinama.
“Krojenje se radi ručno. Koža za lice čizme je teleći ili goveđi boks i zavisi šta se traži, ako traže kruću čizmu, onda ide boks, a ako traže mekanu saru, onda ide napa”, kaže on.
Vek trajanja ovakvih čizama je, ako se redovno održavaju, kaže Kuntić, izuzetno dug pa se dešava da se ovakve čizme i nasleđuju. Kuntićeva čizma je obavezan deo bunjevačke nošnje, ali rado nošena i u drugim prilikama i profesijama.
Rado ih nose fijakeristi, tamburaši, jahači, a i određena gospoda koja vole prošpacirati na starovenski način, ispričao je Kuntić.
U Somboru je s početka 19. veka bilo čak 13 majstora papudžija, danas papudžija Kuntić nema učenika ili naslednika.
“Više nema ni obućarskog smera u somborskoj srednjoj školi. Malo je onih koji žele da nauče ovaj zanat, za sad tako stoji…”, kazao je Kuntić.
Papudžijski zanat je danas čuvar tradicije i folklora, a majstor Kuntić budžet svoje radnje sve više dopunjava popravkama obuće.
